Serbian Holocaust

Jela Samardžija, October 8, 2012, Bač



Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Ja sam Jela Samardžija iz sela Pucara.Tu sam rođena, od mame Marije i oca Mila.Imala sam jednu sestru stariju od mene, ona je još živa.Imala sam još dve sestre – one su umrle prije mene. Braće nisam imala. Imala sam braće od strica.
Živelo se u seljačkoj kući, porodično, do mojih 12 godina.

-Jeste li išli u školu?

Ne. Nisam. Kakvi! Onda da se žensko dijete školuje? Još je moj otac pokojni  išao u školu pa dao ovcu da se ispišemo iz škole.Da.Nema tu – moraš platiti pa ispisati dete iz škole.Joj. A ja volila školu. A moja majka je bila jako bogobojažljiva, i u crkvu smo išli, i na pričešće i  stalno.Ona je imala one svete knjige, crkvene.I onda, uveče, kad idemo spavati, ja idem kraj mame i onda te knjige čitamo. Ja sam naučila i latinicu i ćirilicu čitati prije nego što sam trebala poći u šlkolu.Onda sam poslije i matematiku učila i ja sad, evo vidite, znam pisati.Znam i latinicu i ćirilicu. I  dobro, dosta. I matematike znam, onako. Eto.

-Kako se sećate vašeg detinjstva do rata?

Pa tako, eto, radila sam...Najviše sam čuvala blago. Na njivu, pa čuvam blago. Kad oni svi odu raditi, ja moram ići ili ovce ili krave napasati po „barama“.I onda dođem kući. Oni idu raditi, ja budem  kod kuće i tako.Najgore mi je bilo kad sam morala čuvati male ćuriće i piliće. A tamo, fala bogu, šuma u Bosni puno, pa vrane dođu i kad odnesu pile ili čure, ja znam da ću dobiti batina od mame.Jooj.Eto, to je moj posao bio. Toga se svega sećam. Tako.

-Sećate li se kako se rat približio?

E, pa toga se sećam. Moj otac... Mi smo imali zemlju onako dužinom od kuće i nije bilo jako strmito, onako blaga padine do jednog potoka. I otac je baš bio tu blizu potoka i razoravao zemlju da se sadi kukuruz u proleće.I znam da je majka došla i rekla: Mile, hajde kući brzo!Udarili su Hrvati iz Dubice ovamo na naša sela, Sereflije i Flekovce, to su prve sela oko Dubice, i evo kupe sve ljude.

Ja znam da je moj pokojni otac ostavio ralo i otišo.Ja sam s njim bila uvek.Ja sam bila kao muško dete, uvek uz oca.Išla sam s njim svuda.Imali smo dve šume pa kad se seku drva, onda sam ja išla s njim. On je posle vozio drva na Savu vodu, tamo na skelu, tu gde su se otkupljivala drva. Onda tako obnoć nahrani volove i sednemo oko  dva sata noću, on mene pokrije lepo, ja legnem odozgo preko drva i spavam do ujutro. Tamo dođemo ujutro u Orahovu, dole na Savu.Uvek sam bila s njim, kao muško dete.Tako su me i voleli uvek. I toga se sećam kad je on otišo, kad je majka rekla da su udarili Hrvati iz Dubice vamo na naša sela, srpska. Jer okolo je sve bilo srpsko.Nije niđe bilo ništa već sve srpsko. On nama ostavi... sve je tako na njivi ostavio i otišo. I znam, prvo im je bilo šta su uzimali, vile, kose , eto to je bilo njihovo naoružanje.

-Za zaštitu?    
           
Da, da idu tamo čuvati stražu za ta sela srpska što su ispred Dubice.To je bilo prvo po čemu sam osetila da je rat, taj strah, taj prvi strah. I onda je počela i pucnjava i borbe, i ginuli su.Donosili su naše ranjene otuda sa tog fronta njihovog što je tamo bio. Oni su bili u gradu, a naši su bili ovamo i onda su oni naše lako mogli gađati ovamo na njivama gde nijesu imali zaklon, a oni su imali tamo iza onijeh zgrada i otuda su mogli da ubijaju. Tako je njih dosta onda poginulo,  dosta ljudi iz naših okolnih sela. Kraj nas što je bilo selo Gunjevci,  tu je bilo 3-4 čovjeka što ja se sećam da su odmah poginuli, pa  selo Biokovac s druge strane nas, pa onda dole Vojskova, pa Rakovica. Puno je bilo već ljudi što su izginuli.

E, i onda jednom je došlo, kaže, morate se  iseljavati odavde, kaže, sve ostavite, jedino ako možete nešto garderobe  poneti i posuđa što treba, kaže, idete preko Prosare, preko Carevine. Tako se zvala državna  šuma koja je nekad bila carska. E preko Prosare, kaže, moramo ići dolje u Draksenić, tamo da se sklonimo pošto će ići nemačka ofanziva preko Kozare.To je bila prva ofanziva nemačka.

I mi smo se sklonili svi, prešli dole u Draksenić i Demirovac.I onda komšinica jedna naša i moja majka, dogovore se one da se vrate do sela našeg gore, jer ostalo nam je stoke puno. To se dobro sećam kao dete, ostala nam je i krmača u toru. Bila se oprasila se i imala punu gomilu malih prasića.Joj, toga  sećam ko da je sad gledim! Kaže majka, idem bar otvoriti da može izaći, kaže, da ne pocrkaju zatvoreni. I odu njih dve lepo preko te Prosare, vrate se i odu tamo. A Nemci, boga mi, već bili došli u naše selo.Prešli su Kozaru i silazili ovamo u naše selo, i njih dve lepo tu uhvate.Imali su naše tumače, prevodioce. Onda su ih pitali kud su pošle, šta su htele, gde su partizani. Oni traže partizane, gde su partizani? Kažu one: Mi ne znamo. I kažu njima dvema: Ne možete se više vratiti dole u Draksenić, sad , kažu, morate ići u Dubicu.Idu one u zarvor.Tamo je bila kasarna žandarska, tamo gde su ih odveli, u tu kasarnu. Tamo su njih zatvorili i one se nisu vratile.

Onda se opet vršila ofanziva tamo preko Prosare.Tamo su prvo granatirali sve ispred sebe, celu tu šumu i onda su oni prilazili dole prema Drakseniću.E onda su došli nama dole i kažu, vi morate ići u Dubicu.Kažu, idete u Dubicu pa ćete se od Dubice opet vraćati prema Prijedoru, kao, kućama.Đavola.Oni nas prevarili.Mi dole, hajde u kolonu, pa prema Dubici.

Kad smo mi došli do Dubice, kad ono, naša majka i ta žena kroz prozor nama mašu.A mi idemo tačno ispred kasarne ovako cestom, a one nama mašu. Joj, a sestra i ja u jauk, kad smo videli da nemamo više mame.Znamo, tu su je zarobili i nema je više, gotovo je. Ali smo otišle sa strinama nekim i njihovom decom.Otišli smo tamo u Cerovljane preko mosta preko Une.

Kad smo pošli preko Une na onaj kraj, joj, kako su tu jaukale žene i deca!To je vrisak bio! Onda smo videli da se ne vraćamo ovamo kućama nego da odošmo onamo u Hrvatsku, da nas teraju tamo. Onda smo videli...te su majke sve sad znale šta nam se sprema, je l?

I kad smo prešli tamo u Cerovljane, tamo sve što je bilo dece možda od 12 godina, muško neka je samo, sve su došli i pokupili. Sve, sve, sve!Od 12 godina nagore, tu je sve muško pokupljeno!I ove žene pitaju pa kud ćete s njiima.Kaže, idu oni u fabrike, na posao, u Nemačku.Kaže, doći će oni svi.Kaže, vi ćete se vratiti vašim kućama, a oni će doći posle. Kaže, svi. Kakvi! Oni otišli u Zemun tamo. Kaže, pobilo ih tamo. Tako smo čuli da je još otac poginuo tamo u Zemunu.

-Mislite, u logoru na Sajmištu, u Zemunu, u nemačkom logoru?

Ne znam ja kakav je to bio logor.To smo mi tako čuli da su tamo izginuli ti naši  koji su oterani, da su bili u Zemunu.Kaže, tamo su kao robijaši radili, kopali su bunkere, rovove, štali su, za ustaše  tamo. I tamo, kaže, kaka ko iznemogne, padne, samo ga ubiju ti na mestu.To sm čuli, al da znam šta je, gdi je bilo od njega...Nikad se vratio nije i nikad nismo saznali drugo ništa, samo smo ćuli da je kao tu poginuo.
Ionda dalje, kad smo prešli u Cerovljane, mi smo tu u Cerovljanima bili dvei-tri noći.

- Sećate li se kako je izgledao taj logor u Cerovljanima?

To je bila poljana.Okolo su bile šumje gušnjaci.Nije to bilo nešto veliko, ali su bile one šikare onako okolo. Ali zato to je okolo nas bio vojnik do vojnika.I to je bili mađarska vojska.Tosu sve puške i bajoneti ovolika na puškama, sve jedan do drugoga. A nije bilo ograđeno. Mi smo bili gladni.Nismo imali ništa jesti. A mi se deca onda skupimo pa idemo tamo bliže njima. Ono već gola poljana. Okrenule opet neke kiše, neko nevreme, pa kiša pada, pada. Bože, šta je ovo?One dolinice, oni jarkovi, to je sve puno vode.Nemamo đe ni leći ni ništa.Nema. Stoj tako mokar.Kolko je tamo pomrlo dece od toga.

Bili smo tu dve-tri noći, tako nešto smo bili tu. Onda su nas vraćali natrag. Kažu  nam da se sad vraćamo kući.Bože moj, radosti! Jes, đavola, kad smo mi dolazili otud natrag, s onu stranu Hrvatske vodi  cesta dole prema ušću i ide za Jasenovac. A-joj! Tek su onda majke počele da drekaju, to je vrisak, to je jauk bio. Joj!Joj!

 A dok smo još bili u Cerovljanima, tu se nekoliko naših devojaka iskralo i kroz tu šikaru nekako pobeglo. Nekako su našle partizane i ostale su žive. Al’ ja ne znam dalje šta se s tim curama desilo, da li ima neku u životu od njih danas. Znam da su bile u partizanima. Bila je među njima jedna moja sestra od strica, Mileva.Ona je imala i neki čin. Al’ ona je preživela i u Beogradu u paviljonima dobila stan i bila je udata za nekog Trivu Pralicu.On je bio kapetan, neki oficir, šta je bio, u partizanima. Ali đavo da ne bude miran, on ode u Bosnu.Kad je vidio tamo u Knežici, oni su otuda, kaže, kad je ušao u opštinu i video da je Turčin u opštini i da naređuje da od jedne majke koja ima troje dece uzmu jedinu kravicu za obavezu neku što se moralo davati, on uzme  pištolj i ubije ga. Bogami, njega nama osude i oteraju ga na Goli  otok. I bio je na Golom otoku. Kad je doš’o, on je dobio slom živaca  i čovjek  ode skroz. Lečili su ga, šta nije bilo, ali nije bilo uspjeha.Bio je nekolike godine, valjda je on bio više u bolnici i oni su se valjda i razveli. Imali su dvoje dece, ćerku i sina. I tako ne znam.Ta mi je sestra već umrla, ona je starija bila.I on je umro.A njihova deca gdi su, nisam ih videla dugo, ne znam.

-A iz Cerovljana su vas...?

I, onda iz Cerovljana, krenuli su nas cestom, al’ s one strane hrvatske, prema Uštici.Tamo su nas u Ušticu doterali i tu smo opet noć prenoćili.E tu sam vidla...Mi smo išli na Savu dole zagrabiti vode da pijemo.Druge nije bilo nego ta. Videla sam, tačno svojim očima gledala sam kad je  majka došla sa dvoje dece, muško i žensko, tak’i. Curica je imala crvenu suknjicu na sebi.Ona je otišla u vrbak malo dalje i obadvoje bacila, ugurala u vodu, i onda i ona skočila za njima.I to sam vidila! Majke su rođenu decu ubacivale u vodu da se podave i one su skakale za njima!

Tu smo ostali valjda dan-dva.I počeše oni leševi ići, zapakovani u žici.Kad smo mi bili u Uštici to se moglo preći na onu stranu u Gradišku preko leševa!To je toliko bilo išlo odud od Kostajnice i od Dubice, to sve što je pobijeno i samo ih u žicu onako, kao bale neke vezalo i bacalo u vodu i odozgo plakata ’nako bila, kaže „Besplatno putovanje“. I to sam videla. I kad smo tu bili valjda dan-dva, onda su nas prevozili skelom za Jasenovac.

-Kako je izgledao taj prelaz skelom?

Otuda su dogonili grupu po grupu i u skelu ulaziš. To je bila skela obična i nije imala ni neku ogradu. Onako, imala je samo rukohvat ovako okolo, ništa više.E, tu je najviše majki bacilo decu sa skele.Još su bili vojnici okolo, branili, al’ džabe. Ne možeš ti to...Bacale su decu u vodu i skakale majke za decom.

E, koje  su prešle tamo...a prethodno, nisam vam rekla, vidiš, da su nam majku vratili.Vratili su nam majku dok smo bili još u Cerovljanima. Doveli su i nju i tu ženu nama u Cerovljane.Onda je i ona s nama bila skroz. I kad smo onda bili u Jasenovcu, tamo su nam doneli nešto, a šta je to, ja vam ne mogu kazati...

-Jeste li i tamo bili napolju ili?    

Napolju, napolju.To je bila jedna poljana kol’ko možeš oko sebe pregledati, to je bilo sve glava do glave.

-A je li se videla žica, one kule ?

Žica.Žica. Žica. Žica je bila odmah, sve okolo, i to visoka žica.Vrata su bila i ona je bila...što su stražari bili gore, e to je bilo.A peći nije još bilo.

-Kula stražarska?

Da. E, peć još nije bila.Peć je kasnije napravljena.To je valjda isto roblje radilo, napravili i onda su ih tu spaljivali.Eto, tu su mi izgorele mamine sestre i njihovo dvanaestoro dece.Izgoreli su u toj peći.

Tu je bilo... kud god kreneš...bože moj koliko se male dece tamo rodilo. Male dece!A nevreme nas je uvek pratilo, nevreme i kiša.Ovde vidiš umire, onde umire dete malo...To sve redom leži okolo po zemlji i po blatu i svakako.

E tu smo se tol’ko namučili i nagledali zla. I, što smo videli tu živčano obolelih koji su stresove živčane dobili – ajoj...Najviše  mladih.To je bilo strašno, strašno.To što je bilo, bože ti sačuvaj!To što je bilo, to, to je da se ne može kazati, ono što se tu dešavalo.To je bilo grozota.
I tako smo u toj patnji...ja ne znam ni ko nas je spasio odatle...samo smo jednom kao grupa izlazile, izlazile, izlazile...Ni znamo ko nas je spasio ni ništa.

-Odvojeno od majke ili sa majkom?

S majkom, s majkom. Majka je išla s nama i još jedna strina i njena  djeca, četvoro njene djece su išli s nama.One se nisu razdvajale i mi smo otišli.I kad smo došli tamo na...oni kažu kolodvor...na železničku stanicu, tamo su nas počeli trpati u te vagone.Trpali su nas u te vagone stočne i zatvarali.I onda su nas tako vozikali-vozikali od stanice do stanice. E, ne znam gde sve nismo bili. Pa ostave nas na nekome peronu, pa ostave nas na kraju negde do njiva na nekom sporednom koloseku, pa zaborave valjda za nas, pa ostanemo, po dve noći tamo noćimo, pa onda opet nas krenu. E, to znam dobro da smo otvoreni u Banovoj Jarugi.Toga se sećam dobro. Onda su išli unijeti vode, ali i tu je bilo već dece mrtve, valjda dvoje u vagonu kod nas.A kolki je bio voz! Ajoj!Bilo je umiranje i od gladi i od žeđi i od svega, eto! Tu su dali majkama koje su imale, nosile su jadne one kotliće u kojima se nekad mleko kuvalo, to su nosile najviše radi dece da vodu donesu, da imaju iz čega popiti vodu.Time su se poslužile i uzele su vodu i unele i pili smo vode.I dobili smo vazduha bili. I onda smo odatle krenuli i putovali, putovali, putovali  i jednoš stali. I, rekli su: Lipik.

-A gde ste se mimoišli sa onim nemačkim vozom?

U Banovoj Jarugi.

-Ispričajte nam kako je izgledao voz?

Jao! Kako je izgledao!One lepote! Al’ dete sam bila, ja nikad voz do taj put nisam ni videla.Mi smo stajali na koloseku ovamo do poljane, a oni su od nas drugi kolosek. Taj prvi je bio prazan pa na drugom koloseku. Kad smo mi vrata otvorili, pa kad  smo mi to videli !To je blistalo kao ogledala, ti vagoni! A ono sve crvene zavesice na prozorima! I to je prelepo bilo, prelepo! Bar mi deca koji to nismo videli ranije, to je nama izgledalo, bože moj, kao nešto božanstveno. Toliko je to nama bilo lepo!I kad su oni počeli izlaziti, jao, ona odela na njima, one puške, to se sve presijava, blista.Šlemovi na njima, i izlaze oni, izlaze...Kad su oni izašli pa pogledali nas kako smo mi izgledali – kosturi...Kažem ja mojoj deci, kako vidite na TV sad tamo po Africi onu decu, one kosture što hodaju, e takvi smo mi bili. Kad su oni nas videli, kad su oni počeli da se mrgode, da gundjaju, pa nešto viču, pa galame...Šta su oni između sebe pričali, valjda ni njima nije bilo drago da vide tako baš ...I kažem, eto, tu su nam davali, ne mogu gešiti dušu, ne mogu reći da nisu davali kad jesu, brate.Prilazili su deci, zvali nas, a mi smo se bojali, svi smo se bojali kao da će nas pojesti, onako smo ih se bojali A oni nami da dođemo pa da dođemo. Pa nose bombona, pa onoga kruva cvibaka, pa nama daju, a mi jadni...Mame viču: Uzmite. Uzmite. Uzmite.I uzmemo.Šta ćemo?Bili smo i gladni i ... joj, bože moj.I onda smo stajali tu, podugo smo bili i na vazduhu tako dole i tu nam je bilo baš što ’no kaže – odahnili smo kao da smo u raj upali.Predveče nas vratiše opet u te vagone i ’ajde, odatle smo krenili i otišli smo do Lipika. Nisu nas otvarali nigde. Došli smo u Lipik i tu su nas otvorili i izveli nas opet na neku poljanu.Ali je bilo već kao u selu, i neki voćnjak. Znam da su šljive bile zelene, a mi se dočepali, deca, onije’ zelenije’ šljiva i jabučica onije’.Mi smo to jeli a oni  brane, ne daju, kažu pomrećete zato što smo već iscrpljeni, kosturi. Nemojte jesti! Ma kakvi ! Mi jeli ! Pa zneš kad smo lišće jeli! Onda znaš kakva je bila glad, glad, glad...I kažu uveče kuvaće nam nešto za jesti.Oni kuvali onu stočnu repu i krompire neke kuvali u ljuski ’nako i to nam donjeli tako predveče za večeru. A ono...onaj krompir kao da si ga sad izvadio iz zemlje pa strp’o u taj kazan.Tako je to bilo.To nije bilo ni nešto čisto ni oprano. A ona repa smrdiii!A-joj!A ja kažem mami mojoj:Ajoj, mama, pa šta je ovo? Mi to nikad nismo imali, repu tu nikad nismo videli.Ona kaže:To je dobro za jesti, to je dobro. Kao da smo mi znali šta je dobro, kad nema šta drugo, onda moramo i to.

Tu smo prenoćili, opet pod tim voćkama, na poljani. Kad ujutro, počeše dolaziti kolima sa konjima, mislim kolima sa zapregom, a ne automobilima. Dolaze, dolaze, idu kroz onu našu poljanu od jednih do drugih, biraju ko koga ’oće od djece. Dođe jedna žena, onako krupna, visoka, i čovek s njome.Govore oni mađarski.Oni pričaju, ja ništa ne razumem.I oni će mene sad kod sebe!A ja se u’vatila jadna za mamu ’vako. Neću ja od moje mame nikuda!I onda kažu oni da znaju govoriti naš jezik i pričaju mojoj mami. Kaže, mi ćemo nju odvesti kod nas, ona će biti kod nas, a vi ćete biti ispred naše kuće, u drugoj kući. A ova druga ćerka će vam biti opet u drugoj kući. Tako ćete svi biti tu, na okupu, ali ćete biti svako u po jednoj kući. Samo po jedno su uzimali.Joj. Ajd’, ništa, potrpaše nas u zaprege i ’ajde, odnesoše nas iz Lipika u Brekisku.Ima se to ići.Kad smo došli tamo, kaže ta gazdarica: Ajde,sada...A ja imala kosu, ko dve ruke pletenice, mogao si sesti na njih!Tako su bile velike.A ona kaže meni: Ja to tebi sad moram ošišati skroz do glave. Kaže: Vi imate buba. Kaže: Mi to moramo iseći sve i okupati i zasuti praškom. Kaže: Ja ću tebe okupati lepo.I kaže: Ti moraš biti čista. A ono malo robice što je na meni bilo, ono, bože, i poderano, i svakakvo, prljavo, joj. Kaže: To ćemo metiti tamo u veliku neku kantu i tu zapaliti. I tu je sve zapalila.I moju kosu što je odsekla one pletenice.Sve! Sve je potrpala tamo i zapalila.I ona će mene sade tamo u štalu, đe budu konji i krave, tamo ima veliko korito u čemu su se svinje šurile.I sad ona ugrijala lonac vode, onaj lonac za veš veliki, usula u ono korito i tamo mene u to korito, i uzela sapun i mene oprala dobro, i glavu mi oprala i okupala me. Donela je neke svoje robice, nešto al’ to je njeno sve veliko, ona je bila jaka, krupna, visoka žena, a ja bila k’o...nema u meni 15 kila!Obuče ona mene, umota me u sve to i kaže,ona je bila šnajderka, i onaće meni sašiti od svojije’ polovnih sukanja, onih širokih, mađarskih, ona će onda meni sašiti.I tako je i bilo.Ona je meni sašila lepo i bluza i suknjica i sve je ona meni spremila tako lepo.

I onda ja vidim, skupljaju se oni, familija u kuću.Ama nema nikog od ženskih već ona, a sve drugo muški! Šta je ovo, Bože moj?Kakva je ovo familija? Sve ljudi u kući, nema ni jedne devojčice, nikoga, samo ta žena. Kad, ona ima tri sina i svekra i muža, pet muških, a ona sama. Majko moja!Kad oni sjeli ovako – dobro su živili, bili su onako bogati dosta – sjeli oni za astal ručati, metli i rasekli onaj beli leb veliki i jedu oni meso,supu...Meni miriše ...Joj kako bi se ja najela ...Ona meni odsekla ovako parčence ’leba, metla hoklicu preda me, metnula me na jednu malu klupicu onu i tu ću ja sad jesti, isto u toj kuhinji đe i oni jedu, samo ja obaška ’vamo, i meni samo malko one supice i samo tak-tako zericu mesa metla u tu supicu i sad to je moj ručak.A ja gledam pun astal, joj, al’ bi se ja tamo najela! A ona kaže meni: Je l’ da si ti gladna?Pa, rekoh, jesam.Pa, kaže, ja bi tebi dala puno, sve ono da ti jedeš, a ti sad kad bi se najela, ti bi odmah umrla. Ona meni tako kaže.Rekoh, ja ne znam, al’ ja sam gladna. E, kaže, ti đeš ovako dobijati jedno vreme po malo dok ne oživiš malo.E, kad malo dođeš sebi, onda ćeš i ti jesti ovako k’o i mi.I ja, šta ću, ostanem tu. Al’, kako ću ja uveče, đe ću ja spavati? Ja bih išla kod moje mame. A mama je bila kod šokaca, kod Hrvata. I sestra mi je bila kod Hrvata. Samo ja kod Mađara.Kad, meni gazdarica kaže, ’oćeš ti ići s tvojom mamom spavati?Reko’, ’oću. Kaže, dobro, ić’eš ti večeras kod tvoje mame, kad večeramo, ić’eš ti kod tvoje mame. Tako je i bilo. Ja odem, bolje bi bilo da nisam došla. Kad smo večerali, odem ja kod moje mame, a mama meni, joj, istukla me još. Šta si došla, rećiće da bežiš od njih, da ih se bojiš, budi kod njih, moraš biti kod njih!A ja jadna, pa u plač. Šta ću sad, ne mogu od mame otići, sramota me vratiti se sad, reći da me je mama tukla.Joj bože, što ću, joj mama, ja ću ostati s tobom. Kaže, dobro, al’ nemoj više.

I drugi dan ta moja gazdarica i ta od mame gazdarica, dogovore se da ja mogu ići kod njih spavati svako veče, s mojom mamom. Al’ ipak nismo spavali u sobi već smo spavali u štali.Tamo je bio krevet namešten i tamo smo mi spavali.Tamo je bio jedan štagalj veliki đe se seno metalo i tamo smo mi spavali. Nismo kod njih u kući spavali dugo. Već ’vamo  pred što ćemo se vraćati, onda su oni meni bili dobri, jako su mi bili dobri, voleli me. Rekli su: Ti ćeš još ići u školu kod nas da naučiš sve. Deda onaj njihov stari, on dođe pa metne mene ovako na krilo pa kaže: E , sad ćeš ti naučiti mađarski, mi ćemo tebe sve naučiti mađarski,  ti ćeš biti naša. Vidiš, naša Etelka, bilo joj je ime Etelka, naša Etelka nema ćerke, sad ćeš ti biti naša ćerka, ti ćeš biti kod nas, ti ćeš biti naša. A ona mene odvede u prednju sobu a tamo šivaća mašina. Ona kaže: Ovo će sve biti tvoje! I oni kreveti namešteni lepo u sobi. A ona kaže: To će sve biti tvoje. Kaže: ’Oćeš ti biti moja? Je l’ da? Ja rekoh: ’Oću, ’oću. Mislim se, da  mi je da se kako izmaknem, da pobegnem, da idem kući pa makar i kuruze jela, samo da pobegnem odavde!

Bili smo mi tu celo to leto.Nisam ništa radila. Samo sam išla dve krave čuvati.Čuvala sam im vinograd od ptica i čuvala sam veliki voćnjak jabuka.Imali su svake vrste jabuka.I onda sam čuvala voćnjak taj i vinograd i čuvala sam te dve krave.Ujutro rano moram ići da krave pasu zalada. Onda ide deda i nosi meni doručak. Gazdarica spremi lepo doručak i on meni donese doručak i onda ja jedem. I onda on meni kaže: Čim bude sunce onako, on meni pokaže, kad tako bude sunce, onda dođi kući, dovedi krave kući.Pa meni kaže: Znaš kako se zovu.Pa, ne znam.Jedva sam upamtia.Kod nas su krave bile Perva i Rumenka, a ove su imale imena po mađarski. Jedna je bila Žemla, te se dobro sećam, a ovoj drugoj ne mogu se setiti kako je bilo ime, i bog. Kažem, nikako upamtiti!I da znate, dosta sam ja za tih godinu dana dok sam bila kod njih naučila mađarski. Rekoh, sad me ne mogu prodati, sad već znam kad se priča mađarski.Sad znam.

-Jesu li vas vodili u crkvu?

Jesu.Lepo me spreme nedeljom i vode me u crkvu, u nji’ovu crkvu.Išla sam, šta ću, moraš.Jednom, ja vidim oni sede večeraju, svi su na okupu.Jedan je sin najmlađi bio Lajoš, onda je bio Pavlika,  i najstariji  Đula. Ja vidim, večerali i ovoga najstarijeg nema, nestao. On dođe uveče večera i ode i opet nema ga.Pa, đe taj bude? Ove vidim, kod kuće tu uvek nešto rade, a njega nema. Kad on jednoč preko dana dođe.A na njemu odelo plavo, vojničko. Mađarski vojnik je bio.Ono odelo vojničko...! Ma kol’ko sam fimova u životu videla, ’nako lepog glumca nisam vidila.Što je to bilo lepo!

-Lajoš ili Đula?

Đula, taj najstariji, što je bio vojnik.Ej, to je kao da si sjeo i da si ga crto i najlepšeg na svijetu da si ga iscrto.Bio visok, visok! Ajoj, ova su dva bili ružni, narošito srednji, Pavlika, joj što je bio ružan!  K’o lopov. A ovaj Đula! E pa, narode, onako nešto lepo ja u životu nisam vidla.Onako lepa čoveka.Kud, reko’, pobegne od kuće kad je tako lep i lepo obučen? Ja nisam ni znala da je to mađarska uniforma i to...
Preko dana dođu tuda domobrani, ustaše. Celi dan po selima tuda šetaju. Kad jednom...

-Kod njega je bila baš mađarska, a ne domobranska uniforma?

On je bio baš u mađarskoj vojsci. On je u Pakracu bio služio, samo je tako dolazio povremeno kući.Pakrac nije bio daleko od Lipika, i odmah je tu Brekiska.Tu su bili većina Mađari. Prođu i ustaše preko dana, prođu i domobrani, kad jednom uveče došao taj nji’ov sin i kaže: Nemojte slučajno da bi iko izlazio napolje večeras, nigde. Kaže: Večeras će ići racija.Tu sam prvi put čula „racija“ i to mi se upisalo dobro u glavu.Al’ šta je racija, šta će to biti? Kad ono oko jedno  možda jedanest sati uveče, počeše sirene svirati. Zavijavaju sirene.Kad, gazda izašo napolje, na ulicu, i vraća se natrag i viče Etelka! Etelka!On zove ženu, kaže, dođi da vidiš!Ona izašla.Šta je? Kaže, partizani!Punoi selo! Partizani!A pilana bila velika u Gojilima, tamo iza Pakraca dalje. Gojila, to je jedno veliko mesto, kao gradić jedan i tu je bila jedna velika pilana.I, partizani zapalili tu pilanu to veče. A u nebo svetli, gori, bože, gori. I oni kažu, bežmo unutra. Niko nikuda. A partizani cijelu noć po selu ’odali.A oni niko. K miševi, sve se zabilo u kuće i ... Kad, prošlo jedno tri dana...Znaš, ujutro nema partizana. Došli ustaše opet. Prošlo jedno dva-tri dana kad dođe taj njihov sin, opet u uniformi i pita njega sad otac kako je prošo. Jer tamo su šume između Pakraca i Lipika i tog slavonskog dela što je prema Mađarskoj. Tu su velike šume  i on kaže da kad idu moraju proći kroz te šume. Kaže, sreli su nas.Kaže, zaustavili.I koji god nije znao očitati očenaš od vojnika, kaže, sve do jednoga su oterali sa sobom. A mi koji smo značo Očenaš očitati, kaže, nas su pustili da idemo kućama.

E, sad, ko su, koja je to vojska bila?Oni su jedno vreme vikali četnici, kaže to su bili kao pravi Srbi, kaže, oni su samo gledali ako ne znaš očenaš, onda si musliman, ako znaš očenaš onda si kršteni.Evo ga, Bože, ajde sad pa znaj.Al’ vidiš, bila sam ja mlada al’ dosta sam  popamtila.

Ne mogu grešiti dušu, bilo mi je to vreme kod njih, brate, lepo.Gre’ota bi bila reći na nekoga, pa ko je da je, gre’ota bi bila reći ono što nije, da ja njih sad oklevećem i da kažem ono.

Moja sestra, ona je bila kod Hrvata. I onda ujutru morala je ići š njima na njivu pošto je bila starija.I ona je negde iza štale našla kokoš koja je valjda bila bolesna i uginula.Ta žena, gazdarica, naterala ju je da ide i da je zakolje, i donese unutra i, kaže, sad će kuvati.Natera nju da jede. A moja sestra kaže: Ja neću, to je bilo mrtvo. A ona na nju: A šta ste vi Srbi jeli? Jedete žive, kaže.Vi ste naučili žive klati i jesti, kaže.   Joj, kaže, samo što je nije tukla.A moja sestra jadna što se namučila kod njih, aaaaaah. Joj, što su joj bili zlobni! Samo što je tukli nisu, eto. A meni ovi Mađari bili dobri k’o bog.E, a kad ćemo se mi, kad će ta žena ukazati se što će nas voditi, ona je prevodila tako grupe i došla je ona tamo kod nas i sastala se sa tim našim mamama i rekla je: Ako hoćete, ja imam vezu.Ona je bila prema Prijedoru gore negde iz Knežice, iz kako se zvaše selo, bože, iz Strigove, tako je bila od neđe tamo.Kaže: Ja imam vezu u Kostajnici, dotle možemo putovati vozom. Tamo ima jedan šumarak veliki al’ pored pruge. E, tu ćemo se iskrcati i tu ćemo čekati noć, u tome šumarku.A to je nama do Une, ko sad do kanala.I tu je most. I mi vidimo tu stražu.Hodaju tamo-vamo, a ono po gradu, ovolika djeca sve one ustaške kape i tu „U“,  idu, marširaju, joj. A mi jadni drhćemo ko miševi. I mi smo tu bili, a ona je otišla. Ostavila je nas tu, a ona otišla i nema je, nema je. Kad uveče, već je mrak, evo nje dolazi.Kaže:Čekaćete još jedno sat vremena i onda će se straža smenjivati. E, sad, ona je u drugoj smeni imala nekoga poznatog, možda je nekoga potplatila žena. Uzimala je od ovije’ žena jadnije’ đe su god šta imale, joj. Moja je majka u celom onom bekstvu i svemu sačuvala onaj bosanski ćilim veliki i pokrivala nas sotim uvek, jadnica. I kaže ona: Ovo ćeš mi dati, i onda ona to odnese tamo i proda onima Hrvaticama i te pare uzme tamo da plati da mi pređemo. Joj, majko mila!A moja sestra jadna kaže, ona nosala neku šarenicu malu, kad su zapucali po nama.Taman nas ona prevela preko mosta, a oni su se valjda tako dogovorili.Mi kad smo prešli preko mosta nemaš ovako malo preći i odmah ideš uz Balj, ne znam jeste li čuli za Balj – to je jedna planina velika sa bosanske strane.Ideš gore, a nema tu šume već šikare one, žbunje samo. I mi idemo gore uz to, penjemo se gore, što kaže, ko zečevi uz ono brdo.I došli mi, nismo ni odmakli možda sto metara uz tu planinu, kad ustaše zapucaše sa mosta. Al’ nisu pucali u nas već su pucali  uvis da nas samo poplaše.Zapucaše oni, ono prašti, ono ječi, a mi jadni u ono žbunje, đe je ko stig’o tamo se zavuko u onaj žbun, joj majko moja. Kad smo tu bili, ona opet kaže: ’Ajte, ’ajte, ne bojte se, oni su to tako pucali, kaže, kao da smo mi pobegli. I idemo mi kad moja sestra kaže: Joj, ja zaboravila moju šarenicu! Negde je ostavila tamo u žbunju. Pusti sve, ’ajd, mi bježimo samo.

I kad smo izašli na vrh Balja noć crna, ne vidi se ništa, čujemo tamo dreču neke mačke, mjauču, neđe se ker čuje, laje. Bože, tu smo neđe blizu naselja nekoga.Ono, znaš kako je u Bosni, onde kućica, onde kućica po njivama. A ona otišla, opet nas ostavila.I, evo nje vraća se. Kaže idemo ovako pravo i tu je ona našla jednu kuću gde ima dve familije koje su se skupile u toj kući. I tu je ona nas dovela.Mi kad smo došli, ona je prvo išla javiti da ćemo mi doći. Kaže ona, e tu ćemo ići. Vidim, mi došli, a oni kestenja nakupili, bila je već jesen i oni su nakupili kestenja i zapretali krompira – lože vatru dole i zapretali krompira u vatru i peku. E, tu smo se tako najeli, tako nam je bilo fino.I tu smo prenoćili i ujutro smo tu bili celi dan. E, sad nama treba...Oni što su bili otuda, oni su mogli otići u svoja sela onde, al’ nami koji smo bili dole ispod Kozare, sa one strane, naše, mi moramo preko prijedorske ceste preći. E, sad treba preći preko ceste a tamo motori  s vojskom tamo-ovamo, tamo-ovamo.Prijedor-Dubica, Prijedor –Dubica... A nami tu cestu baš treba preći i čekati cijeli dan do uveče. Kad se uveče smračilo, onda opet priđemo blizo đe su najgušći šumarci i živica blizo ceste. E, tu ćemo jedno po jedno kad se malo utijaju motori da ih ne čujemo, onda jedno po jedno samo ćemo preskoči preko ceste i tamo u drugu šumicu, u onaj šumarak, u živicu. I kad smo svi prešli, onda smo krenuli prema  našem selu. Ima to bogami ići od predorske  ceste do Pucara oj-oj-oj.Cijelu noć smo pješke išli. Ujutro već svanjiva, a mi došli dole kod nekih „Bara“ u Donjim Pucarima. Došli mi dole, prešli Rakovicu rijeku, i sad čujemo mi, ima jedno brdašce ovako, jedan vis, tu su bile nekada igranke. Prije onog rata, tu se uvek bila skupljala omladina naša. Štražica se zvalo to mesto.Kaže pokojna mati strini: Moja Savka, na Stražici se nešto jako svetli, tamo mora biti nešto. Ići će njih dvije da vide, ostaviće nas dole u Barama. Kaže: Vi tu budite. Ako nešto bude vi bežite u te šume prema Kozari. I one odu.I polako, polako dođu lepo pod to đe su...Kad one gore, a tamo vojska njemačka.Vojska, kolona kamiona, tenkova, bojnih kola, motora i onijeh dvokolica, puno, puno...vojske ne zna se ni kol’ko. Gore bunkeri sve pokopani na Stražici i, one, šta će, kažu: Nijemci su tamo.Kaže, mi ćemo se usuditi da idemo, pa ako nas pobiju, pobiju...Nema nam boljega više.I krenemo mi uz Rakovicu. Nećemo mi ići tuda đe su oni nego ćemo mi ići uz Rakovicu stalno do blizu pola sela.E, onda ćemo kroz neke šumarke prolaziti da idemo našim kućama pošto smo mi bili dalje prema Prosari. I mi tako polako i provlačeći se dođemo do naših kuća a onđe – ej, nema niđe ništa.Niđe ništa se ne čuje živo da ima! Svanjiva, skroz svanjiva, a moja majka kaže toj Savki, jetrovi, tatinog brata ženi: ’Ajmo mi u kuću naložiti vatru lepo deci! Naći ćemo nešto što je ostalo po njivi đe je krompir usijan pa je ostalo nešto, ima malih kukuruščića ovojišnih, kako su neokopani ostali onako. Kaže, nać’emo neđe nešto pa ćemo jesti. Taman su one skupile tamo to nešto da lože vatru, kad eto ga – motori, sve jedan za drugim.Nemci.Ja i moja sestra bile i tih četvoro dece od strine na dvorištu, ovako, kad oni dođoše. Staju tako, staju jedan za drugim, izlaze. Mi k’o ukopani stojimo. Došli, pitaju: Gladni? Gladni?Mi kažemo: Jesmo, gladni smo.Kaže:Zima? Pa jeste, zima nam je, zima nam je. A u nas bio čardak neki, od pruća opleteno, kukuruz đe se ostavlj’o. Oni srušiše to tamo, i gurnuše vamo da majke od toga lože vatru da se deca griju. Vidimo mi neće biti loše. Ali, neće njih da pitaju ništa, mame, već nas decu: A brat, gde je brat? Brat partizan?Tata partizan? Mi kažemo: Nemamo mi ni brata ni tatu. Nemamo nikoga.Svi u ratu poginuli.Onda su otišli. Doneli su nam tu hrane od njih, doneli opet njihovog kruva. Nekih konzervi šta su doneli!Tu smo mi prenoćili i sve tako bilo lepo. I sutradan, evo njih idu opet, nose bombona, nose onog nji’ovog kruva i uzimaju onu manju djecu, meću ih u svoju trokolicu onako, pa vozaju. One jadne matere boje se, kaže,ubiće ih tamo.Ne. Oni su njih samo provozali tako. Ja ne znam, ja kažem „O bože, hvala ti“, valjda nas je i bog pogledao.

Neki meni kažu: ne smeš tako pričati. Ja moram kazati, ja idem pred boga na ispovest, ja ne mogu kazati da su oni meni bili loši kad nisu.Meni su bili ustaše loši!Meni su bili ovi muslimani okolo, ovi naši Turci, nisu oni Turci, oni su muslimani, Turci su pravi u Turskoj, al’ ovo su bili muslimani pokršteni, oni su bili zlikovci, oni su nas klali i tukli. I da vam pravu istinu kažem, mi smo tu ostali.Naša je majka umrla u onome tifusu. Je l’ to bilo 1943 ili 1944, valjda...    

-Zima 1943/44?   
                  
Da.Majka je umrla. Kod nas su bili još na Mrakovici oni, što je bila ona bolnica partizanska, otuda su se skupljali ti pa su dolazili i čuvali stražu. Nemci su otišli.Nemci su otišli i ništa, sve je ostalo tako.

-I vi , deca, bez mame i bez tate...?

Ostali smo tu u kući.

-Sama deca?

Sama deca.

-Koliko je najstarije dete imalo?

Sestra mi je bila starija 3 godine od mene, ona je imala 15/16 godina već. I ja sam imala 13 godina već. Pa da, u tome svemu, 13 godina sam imala.A od strine deca su ostala u njenoj kući, a ja i sestra smo ostale u našoj kući. I otišli su Nemci.I sad smo mi tu i nešto ovih naših partizana kobajagi. oni su čuvali tuda stražu uvek kroz naše selo. Kad jednom, mi ujutro ustali, i na nekom Lukića brdu ja vidim neki sjaj, odsjaj od sunca niz brdo Lukića. Rekoh, Stano moja, ’ajde vidi kako se nešto presijava ozgo niz brdo Lukića i silazi dole u potok. Ona: Šta, nije to ništa.Stano moja, jeste, ono je neka vojska. Ona gleda: Uf, ništa. Ona izašla tamo, bili smo dobili neke pčele  što su pogušili Nemci dok su tu bili, pa meda nam dali, meda puno nam dali i ona je kuvala taj med i pila čaj pored one vatre.Ja sve govorim: Stano, bježmo! Kad ono narod bježi, vidim ja silaze dole ka potoku.Prve kuće vidim tamo već gore!Oni kako su silazili ’nako i pale to kuća što je ostalo. Pale oni.Ja kažem: Stano, bježmo, ovo su ustaše iz Orahove, idu. Ta nije, nije. Kad srećom, naiđoše ovi što su čuvali stražu tamo ispred, kod Prosare. A tu nam bio i neki kum naš. Kaže on: Pa, kumice, bježte! Pa, kaže, evo ustaša, evo pale ovde komšijske kuće, a vi još niste pobegle! I ja i Stana moja, kako smo imali ono vrata kroz kuću, jedna odud jedna odud, znaš, i oni otud dolaze a mi kroz kuću  preko neke njive pa kroz živice i bjež.Ostalo sve ono ’nako jadno što smo sirotinje skupili, ostalo sve u kući. Ne verujem da smo odmakli jedno dva kilometra kad vidimo mi naša kuća gori. zapalili. Zapalili i stričevu kuću.A strina nam pobegla i njena deca.Oni pobegli kroz potok prije nas.Nisu ni svratili kraj nas.Oni su mislili mi smo pored glavnog puta, a oni su bliže malo dole na njivi, i oni su mislili mi ćemo pobeći prvi.Đavola. Jao, kad smo mi videli gore kuće stvarno, a do nas selo što je bilo Gunjevci, i tu se vratilo možda jedno pet-šest familija bilo, u tome selu isto što je ostalo od logora živo. Žene su se tako bile skupile sa decom u jednu kuću. Nije im niko imao javiti. I opkole ih i uhvate i sviju pokolju u kući i zapale kuću i sve su pogoreli u toj kući. Sve! Eto ti, jadni kud su pobegli, i logor, i bežaniju svaku, i svake muke, i kad su se vratile – eto, na kraju, onda. A mi smo bježali onda u Kozaru, bježi u Vojskovu gore i bježi u  Mrakovicu tamo. Bila je već i zima i bogami mi smo spavali pod kladama. Ovako zavučemo se pod klade.Ujutru ustaneš, a ono bogami ozgo sneg napad’o po toj kladi. Jesmo se namučile ja i ona, joj bože moj.

I svega sam prepatila, napatila i preživela.I tuge i muke i žalosti i patnje svake, pa evo. bog me sačuvo da doživim te godne. Eto, vidte, tako sam prošla taj rat, i ja i moja sestra, i onda već ’vamo kad će se osloboditi, razboli se i ta moja strina od tifusa, pa i te njene ćeri, pa sve pomriješe od tufusa.Osto samo ta brat najmlađi, brat od strica. On je osto tamo u kući. On je sebi tamo napravio novu kuću. I ost’o je on i ostala mu u Mariboru jedna sesdtra najmlađa. Ta se tamo udala za Slovenca, pa ona je ostala i ostale su mi te dvije sestre u Beogradu.One su mi obadvije umrle, ta što je bila u partizanima i još jedna mlađa. One su obe umrle.

Eto, šta ostade od ’nako velike, velike familije i dobrog života. Moje mame tata je bio knez za vreme stare Jugoslavije, možete misliti. Onda se knez poštovao ko sad predsednik države. Jao, kakvi! A bio bogat, a nije imao muške dece već imao četiri kćeri. Ajoj. A on je poreklom iz Like bio. Njega su njegovi roditelji doneli u Bosnu bežeći od Turaka iz Like. Kad se nekad kupio onaj harač, onda je kao njegov deda dočekao te Turke što su išli i kupili garač pa su zanoćili negde. Oni su otišli pa su njih poubijali  i onda su se oni morali otud iseliti da ih ne pronađu i oni su se iselili dole u Bosnu i tako da je moj deda ost’o dole u Demirovcu. Kažu bio je jako bogat al’ kad nije imo muške dece...Imao je, od brata rođenoga uzeo je sina kad je bio mali i odranio ga kod sebe. To nam je bio ujak. Mi smo ga jako volele, obožavale. Posebno sam ga ja volila. I, te sudbine! Pred rat, šta se događalo, ono baš pred što će se zaratiti, ono se išlo u Nemačku na rad.I on ode.Ode on u Nemačku i tamo i ostao.Zaratilo se, a on ost’o u Nemačkoj. I te sudbine! Sad kad se oslobodilo i sve bilo, ja i moj muž kad smo o’šli raditi u Nemačku, mi smo radili jedno trijest, ima više bogami, pa jedno 50 kilometara od Štutgarta. Baknanng se zove grad gde smo mi bili. I čujem ja da je on u Štutgartu.Preživio, osto živ.I odemo mi i nađemo ga poslije tol’ko godina! Nađem ja mog ujaka! Pa de si? A on ne zna šta će siroma od sreće. Već je bio i u penziji. Pa što nisi došao nekad kod nas tamo?Nisam smeo. Boj’o sam se, kaže, doći. I nije smeo doći. I nije smeo dugo godina. I mi smo dolazili i odlazili i kažemo mu, pa ’ajde s nama možeš sad ići .I jednoč je doš’o, al je već bio star. Doš’o je i kupio je sebi jednu onako omanju kuću u Dubici, u gradu, i tamo je još proživio nekol’ke godine i umro. Eto, vidiš ti sudbine!Kud smo mi kroz rat prošli i on u Nemačkoj tamo, bio je na prisilnom nekom radu u fabriki nekoj, i on preživio u nekim barakama.I da ta sudbina dođe da mi njega nađemo posle  toga svega da mi njega nađemo u životu, eto, vidiš ti.Bože, što čeljade može svašta proživiti! Još ja vama ni pola nisam mogla ispričati mojih doživljaja.Joj, majko moja.Eto, vidite kako može čeljade sve i svašta da preživi.I doživiš te godine i, eto.